Novi tekst Farah Krvavac umesto IN MEMORIAM

Počelo je  ovim tekstom. Nastavljeno je ovim... i sledi još nekoliko, što mojih na njenom, što njenih tekstova na mom blogu. Ne vredi ponavljati sad činjenice u njima iznete, jer... mora da bi zvučale drugačije, sa ove vremenske i materijalne distance koje nas, na sreću, dele mnogo manje zahvaljujući onome što je ostalo u duši. U dušama svih nas koji smo je znali možda i mnogo više i dublje od onih koji su je samo fizički poznavali.

I zato neću ponavljati o Farah Krvavac ono što sam u linkovanim tekstovima rekla. I što je rekla ona sama.

Neke naše blog drugarice su smislile da joj posvete jednu Fejsbuk rubriku pod radnim naslovom "sećanje i nezaborav", baš oko ovih datuma njenog rođenja i... odlaska.
Tamo sam linkovala jedan stari tekst.
Ovde objavljujem jedan novi. Potiče iz naše privatne prepiske, započete uz dogovor da jednog dana, kada se sakupi dovoljno naših pisama, od nje sačinimo zajedničku knjigu.

Nije imala toliko vremena, nažalost.

Nije mi žao nje... te naše neispisane knjige, šta je jedna manje ili više na književnom nebu regiona. U stvari, nije mi žao nje toliko koliko je mi je žao što Ona nije stigla da ostvari bar nekoliko svojih malih i velikih snova. Neki od njih su je rastuživali, oneraspoložavali... neki su u njeno srce, u njen um, u njeno, bolestima već dovoljno izmučeno telo, urezivali još jednu u nizu boli koje je bolovala. Neki su je dovodili do očaja.

A možda je, teši me ta potajna nada, kunem vam se da nije reč o znatiželji iako sam po prirodi jako znatiželjna,  teši me mogućnost da je onaj koji je to mogao, samo da je hteo,  ipak smogao snage da joj ostvari te male velike želje. I da možda, ipak, nije otišla bez odgovora na neka pitanja koja su je mučila i bez šanse da... da se ja ipak ovde ugrizem za jezik i da prepustim reč Njoj.

Još jedno Njeno pismo iz naše prepiske:

"Najteže mi pada mutno vrjeme. Čim se oblaci urote na nebu i onako lopovski napadnu sunce, pomrače ga, ja sam odmah nekakva tugaljiva. Da sam sklona plakanju, vjerovatno bi se zavukla u krevet, pokrila po glavi i cvilila par sati. Dok me ne prođe ili dok suze same ne presuše. Šta god prvo od toga dođe.

Plačljiva nisam. Suzu pustiti, onako od derta (tuge) stvarno ne znam. A nije da nisam plakala. Jašta sam. Puno. Meni se čini i previše. Kad sam isplakala onih mojih “tri okeana suza”, onda sam ti malo otupila. Postala sam na njima škrta. Pa ih, kao dukate, čuvam u njedrima. I ne dajem ih nikome. Samo probranima.

Danas se na mome nebu promjenila sva četiri godišnja doba. Pa mi i raspoloženje, skladno tome, i gore i dole. Čas sam vesela, čas mutna ko’ Miljacka. Kaže meni moja Srna (šta ću, dadoh kćerki takvo ime, bio mi tad baš gušt) da sam ja klasični meteoropata, ko biva vrjeme utiče na moja raspoloženja. Mislim se, u sebi naravno, zar sam džaba bacila tolike pare na sva njena školovanja, pa da me ona, koja bi sada trebala biti Dr. Klinički Psihijatar, baci u isti koš sa svim onim nemoćnim, ostarjelima što vazda kukaju kako ih “probadaju kosti”, kad se promjeni vrjeme? Onim hodajućim barometrima i vječitim meteorolozima koji stalno najavljuju kiše i snjegove, čak i u po’ ljeta? Znaju oni, “vrti im u koljenu”. Eh, kćeri moja….ne znaš ti još šta je to život. Vidim ja, nemaš ti ni glumu u sebi, ma ni u malom prstu. A mama ti je Oskarovski materijal. I to onaj po staroj školi. Onoj najtežoj.  Kad su glumice zaista znale svoju ulogu napamet i u po’ dana i kad ih iznenada probudiš u mrkloj noći. Tad su se Holywood-ske dive mogle osloniti samo na svoj talenat “uživljavanja” u ulogu. Hodati u, ulogom nametnutim, tuđim cipelama. Živjeti svoje boli a svjetu pokazivati sasma drugačije lice, veselo i ležerno.

Ponekad je bilo i obratno, one vesele i razdragane, a uloga sumorna…ali to je urjetko.

Ove nove glumice pojma nemaju, niti moraju znati bilo što. Dovoljno je da ih kamera ljubi. Da ih stvoritelj ljepima napravio. A ako nije, ima uvjek dobar hirurg plastičar, da doda ili oduzme, po trenutnom standardu ženske ljepote.

Ne znaš ti još djete moje šta te čeka, tek što si zakoračila. Ja sam u tvojim godinama već vas dvoje imala. I iza sebe mnoge drage ljude ostavila. Bez da sam se i preko ramena osvrnula, ni okom nisam trepnula. Samo ispred sebe gledala i gazila. Polako, nogu pred nogu. Ni ljevo, ni desno nisam gledala.

I sad sam pod stare dane i meteoropata postala?

Ma nema to veze ni sa kakvom “patijom”. Ja jednostavno volim sunce. Podsjeća me na Njegov osmjeh. Onako kad krene prema meni a usne mu se smješe. Pogled mu vazda skriven iza “Police” sunčanih naočala. Mr. “Tajnoviti”. Odmah mi se srce razgali. Sve boli, kao da su Njegovom rukom odnesene. I kad mu korak vidim. Sva ustreperim. A On, zanosi malo u stranu, kao i ja. Šeprtlja jedna. Pa kad uporedo hodamo, stalno se sudaramo. Sad ja ne znam jel’ to mi namjerno, samo da se onako “uz put” sasvim “slučajno” dodirnemo ili stvarno tako smotano hodamo.

Elem, kad ga vidim, sunce me obasja. Dotakne od uvojka na vrh glave do pete. Odmah mi toplo. Zagrlila bih cjeli svjet. Njemu u ruke potrčala, kao u filmovima, laganim korakom, graciozna, dok mi kosa leprša na vjetru. Osmjehom bi obasjala i mračnu stranu svjeta. Usnama Njegove dotakla i vrtila mu se u zagrljaju kao na vrtešci, sve dok sasvim bez daha ne bih ostala.

Sve bih to htjela, a nikad ništa od toga nisam uradila. Samo bih ga, sa srcem u grlu, mirno dočekala. Pogledom sve od Njegovog auta pa do sebe ispratila. U mislima sa Njim koračala, pažljivo, da pogrešno ne zakorači i svoje bolno koljeno ponovno ne povrjedi. Njegov miris udisala….izvana mirna bih ostajala, u sebi već plakala. Oskarovski materijal, kažem ti. Ti naši susreti su urjetko i čim nagovještaj zalaska sunca dođe, tako ode i On. Moje sunce. Zašto? Ne pitaj me. Ne mogu sad o tome."

-------------------------------------------------------------------------------------

Ne mogu sad o tome…

Dobra moja, ne mogu sad o milion onih stvari koje sam strpala u koš svoje duše i pokušala zatrpati ih osmehom koji na lice navlačim, čim svane. Ne bih li tako zavarala sve tuge ovog sveta ustremljene ka mom oku, ko da im je u njemu najudobije. Ko da ih moja duša najtoplije greje i ko da su mojom suzom najlepše okupane.

Nisam ti ja za te Oskarovce, nikada nisam umela da glumim, priznajem, i nije moj osmeh laž, čak i onda kada ga teškom mukom navlačim na svoje suzama okupano lice. Ja sam ti od onih koji svoj osmeh neguju, vole, maze ga i paze ko najveće blago kojim su podarili sebe same. Od onih, koji suzama neće dati da poteku onda kada bi one to htele, sve i da se guše u njima, zatrpanim u onaj koš svoje duše, sa svim ostalim tugama i žalostima. Od onih, koje rasplače rosa na cvetu, zalazak sunca ili dugin svod nad gradom posle letnjeg pljuska od kojeg pokisnu."

Mogu da zaplačem na milion različitih načina I da nikada ne ispraznim riznicu suza sakupljenih u tom košu. Ne umem da se smejem tako I toliko, kako umem da pustim suzu, skamenjenu u trenutku najveće boli, kada joj ne dam da poteče.

Ne mogu sad o tome…

O milion malih laži kojima pravdam svoje vlažne zenice u trenutku kada se kajem, prisećam, psujem, kada prezirem sebe zbog neučinjenog, neprobanog, ostavljenog, odloženog… jesam li ti rekla da se nikada, ali baš nikada, nisam pokajala zbog onoga što sam uradila?

Ali, nije meni strah mene sve dok je tog mog osmeha kojim na tanak led navodim svoje strahove, bojazni, svoje tuge I muke I sve one psovki kojima se kajem.

Šta ćeš, život je to. Ustaneš, ispraviš ramena, protreseš vrat, zatalasaš kosu… I kreneš. Kreneš korakom koji svakoga trena zna kuda te vodi, ma I po onim bespućima života kojima nikada nisi htela. U inat onom košu…

Ponekad zastaneš na pola puta. Razmisliš, poklekneš, pitaš… nigdine koje te čekaju ne moraju biti bespuća, kao što ni svako svetlo ne mora biti put iz tunela.

Dobra moja…

Sećaš li se mladosti? Kakva je tvoja bila? Pamtiš li ushićenja kojima si stremila ka svakom usponu na koji te je život vodio? Kako si verovala u zvezdane staze koje samo ka dobrom mogu da vode I kako nema te reke koju ne možeš pregaziti! Kako je svaka bol bila puka prolaznost koja samo podseća da ne možeš da letiš. I kako si znala da možeš, samo ako poželiš, I krila svoja da imaš.

Sećaš li se snova? Zaboravljeni po buđenju, odnekud se tokom dana jave samo da podsete na sve ono što želiš, sanjaš I čekaš. Pa te obuzme milina od osećanja koje samo iščekivanje lepog može da donese. Pa ti je I ružno lepo, a loš je čovek dobar u tvome oku punom samo lepotom. Pa sunce sija dok pada kiša I sneg dok veje I dok ponekad plačeš. Bez razloga, onako, jer ti je tako došlo…

I onda prođu godine. Odnesu sobom snove, a ti prestaneš da se raduješ onoj dugi posle tople letnje kiše, ljuta što ti je pokisla nova frizura I što ti se maskara sliva niz lice… I što nema nikog da te nasmeje, da ti kaže “dobro je”, da ti obeća kako će biti bolje i… kako se vreme promenilo I već sutra nema šta da te žiga u kolenu.

Ne znam da li si ikada iz podnožja gledala kako se diže magla nad brdima, gore visoko. Ustaneš u neko nedoba, tek počinje dan, a iznad svakog brdašca izdižu se oblaci posebnih boja, drugačije gustine. Zanemela od lepote, gledaš kako svanjava, tišina je samo tišina I ne remeti je ništa, osim ti sama ako preglasno dišeš. Zaboraviš da si u stvari pošla ka torbici s tabletama protiv glavobolje. Izlečio je pogled na nestvarnu lepotu pred tvojim očima za koju ti niko nije rekao da postoji. Koju čak ni najlepše razglednice ne beleže. Koju samo oko može  da pamti.

U stvari, znaš šta sam htela da ti kažem?

Ova lepota uvek se nekako stvori kada je bilo mutno vreme.